Izgleda da niko do sada nije pohvalio Cowboys & Aliens, pa što da prvi ne budem ja?
Kauboji? Ima.
Vanzemaljci? Ima.
Indijanci? Ima.
Harison Ford? Ima.
A tu je i tvorac Losta Dejmon Lindelof da stvar začini. Cowboys & Aliens je avantura koja nas podseća zašto smo zavoleli filmove i zašto ih i danas volimo.
Eto, i Belgijanci umeju da naprave film. I to noar film.
Izgleda da smo zaboravili da noar ne mora da se vrti samo oko pljačke banke, misteriozne tašne itd. Bullhead priča o hormonskoj mafiji. Dakle, stoka se pumpa ilegalnim supstancama da bi što više narasla.
A super je što i glavni lik ima svoju hormonsku jako skeri i zajebanu priču.
Bullhead je topla preporuka.
Ako Brubejker kaže da je noar najbliži antičkoj tragediji, a znamo da ne postoje savremene antičke tragedije, onda Incendies možemo da svrstamo u noar. Ali to na kraju krajeva nije ni bitno. Imamo film koji kolje na svim poljima, a da je tragičan, tragičan je, samo tako.
Znam da sad neki palestinski Kurir pljuje neku drugu Anđelinu Džoli i kaže da nije sve to baš tako bilo. No, film Incendies je dobar, pa nije ni bitno da li se dešava na Marsu ili drugoj dimenziji. Ili u Palestini. I Kanadi.
Pomalo neobičan testament na početku Incendies natera sina i kćerku da se otisnu u potragu za prošlošću svoje majke. A šta će sve otkriti... Ni car Edip im nije ravan.
Devojka istražuje smrt svoje sestre, a usput gubi vid. Sjajna ideja koja nije do kraja realizovana kako valja. Tako da je prva polovina filma više nego dobra, a posle krene da pada.
Bude nam jedino žao što scenaristi nisu bili malo veštiji da istraju sa pričom, jer je Julia’s Eyes mogao biti mnogo bolji film.
Inovacija: scene koje su ranije u filmovima snimali sa šibicama (mrak, svetlo, mrak, svetlo), sad su modernizovane i tu su mobilni telefoni. Ili blica foto aparata.
No, ulaganje u napetost se na kraju banalizuje amerikanizacijom raspleta, te Julia’s Eyes ostaje samo još jedan od filmova koji su mogli biti dobri.
The Grey je jako jednostavan i veoma dobar film.
Avion padne u sred nedođije. Sneg, zima i vukovi. Nekolicina preživelih gleda da negde ode, a ne znaju ni gde idu niti gaje neku stvarnu iluziju da će tamo stići. Teško je napraviti ovakav film, a da ne povuče na „film je zasnovan na istinitom događaju“ patetiku. Ni traga od patetike u The Grey.
Prizvao mi u sećanje Put i izvukao iz zaborava Lajama Nisona. Ne propustite The Grey.
The Descendants je u isto vreme i depresivan i pozitivan film. Klunijeva žena je u komi i on pokušava da saopšti rodbini da će umreti, ali usput saznaje svašta nešto što nije znao.
The Descendants je fino napisan, a Kluni je ponovo pokazao kakav glumac ume da bude.
The Descendants me na neki način podsetio na Little Miss Sunshine, valjda zbog tog tragikomičnog pristupa i ludačke porodice. Takođe i zbog jedne vrste putovanja sa kog se čovek vrati promenjen.
Kao i u Juno, Diablo Kodi i u Young Adult uzima jednu krajnje banalnu i naizgled običnu priču u kojoj bi mogla da glumi, recimo, Meg Rajan ili Dženifer Eniston i koju mi ne bi palo na pamet da pogledam i od nje napravi film sa neverovatno ubedljivim likovima.
Šarliz Teron bi, što se mene tiče, trebalo da dobije oskara za ovu ulogu, pre nego za onu glupost Monstrum. Ali, to sam ja.
Young Adult, u svakom slučaju, nikako ne treba zaobići.
Arhetipska priča o oslobođenom zlu. Priča je sa jedne strane jako precizno lokalizovana i vremenski i prostorno, ali sa druge strane je u svakom smislu vanvremenska i mogla bi bez problema da bude nešto što bi snimili Španci ili Korejanci.
Zečević napreduje iz filma u film i Neprijatelj u svakom pogledu predstavlja njegov najbolji film. Fotka je savršena i režija je na mestu. Kasting je diskutabilan, ali funkcionalan.
Zečević bi jedino u budućnosti trebalo pažljivo da bira scenario i možda još malo da se posveti radu sa glumcima, ali Neprijatelj je već sasvim pristojan nivo jednog režisera.
Posle pogledanog trejlera za Paradu nisam imamo ama baš nikakvu želju da pogledam film. Sve opšte mesto do opšteg mesta i stereotip do stereotipa. Međutim, film Parada je dobar. Ali kad se poigravate stereotipima na taj način, u pitanju su nijanse koje prevagnu gore ili dole. To ne može da se vidi u trejleru.
Dragojević ume da ispriča priču. To je pokazao već nekoliko puta. I ume da ispriča priču od početka do kraja. Što domaći scenaristi retko uspeju. I još nešto, Dragojević ume da uzme američku formu i tako dobro je odomaći da se ta matrica uopšte ne prepozna.
Parada je zabavan film koji nikoga ne idealizuje. S jedne strane jeste pamflet, a s druge... nije ni bitno. Sve to lepo teče.
Kad razmislim, Polanski je jedan od najpouzdanijih režisera. Ima svoj autorski pečat. Ima svoje opsesije. U Piscu iz senke je objedinio sve što ga je fasciniralo – i uspeo.
Sad je snimio jedan kamerni film po imenu Carnage i, naravno, ponovo razvalio. Priča je prosta: jedan klinac izbije zub drugom klincu i roditelji se sastanu da to reše mirnim putem.
Ali.
Jako vešto napisan tekst. Odličan kasting. A kamerne filmove je posebno teško napraviti. Zato je Carnage trijumf.
Shame je drama koja je puno obećavala, ali na kraju je ispalo da iako ima nekoliko jakih mesta, nema adekvatnu poentu.
Shame izgleda kao da je spakovan od odbačenih fragmenata nekog romana Breta Istona Elisa. Seksualni ovisnik koji ne želi i nije u stanju da ostvari normalnu vezu.
Svi odnosi poprilično izopačeni. Kritika stoji na pola puta. Motivacija nagoveštena. Fasbinder odličan.
Hugo je ljubavno pismo filmu uopšte i istorija filma u isto vreme. Bajkovita priča o klincu, zaljubljivanju u film, potrazi za svojim mestom u svetu i posleratnom Parizu.
Nimalo nalik na prethodne Skorsezeove filmove. Ali Hugo ima dušu.
Druga polovina Huga je znatno jača. Tajne polako počinju da se razotkrivaju i sve polako dolazi na svoje. Jedina zamerka je pomalo patetična nostalgija. Ali, u današnjem vremenu nam je možda ponekad potreban ovakav film. Da nas podseti kako mala priča može da bude velika.
Evo ga onaj film sto sam vam pricao : The Haunting in Connecticut (Posednuće u Konektikatu) iz 2009 godine.
ReplyDelete