MEGAMIND (MEGAUM)

Znamo kako nastaju heroji: bez obzira da li svete roditelje čiji ubica nije uhvaćen (Betmen), da li svete strica čiji ubica nije uhvaćen (Spajdermen) ili ženu i decu (Panišer). Međutim, kako nastaju zlikovci? I da li oni uopšte imaju priliku da biraju?

Sudeći po junaku filma Megamind – nemaju. Nekoga jednostavno neće pa neće. Ako vas roditelji pred uništenje planete strpaju u raketu i pošalju u nadi da ćete naći spas, možete pasti u naručje bogate porodice ili u... zatvor? A pri tom, možda niste ni naročito lepi, a ni popularni. I možda se nijedan vaš pokušaj da budete dobri neće ceniti. I možda će Pozitivac ispasti pozitivac šta god radio.

I onda prelomite i shvatite da možda ne treba da se trudite da budete nešto što vam ne ide od ruke, kad možete da budete uspešan zlikovac. Ili možda ne tako uspešan, ali barem... zlikovac.

U Nolanovom The Dark Knight smo naučili da se pozitivci i negativci dopunjuju i da nestanak jednog ukida svrhu postojanja drugog. I stvarno, bez obzira što se često nerviramo jer Zeleni goblin, Džoker, Leks Lutor... prežive i ponovo stanu na put našim herojima, realno, šta bi bez njih?

Megamind postavlja to pitanje.

Šta ako zlikovac pobedi?

I verujte, slika nije nimalo lepa. Međutim, ono čime se takođe niko ne bavi je: da li svaki pozitivac želi ulogu heroja? Da li je možda i njemu ta uloga slučajno dopala kao i suparniku uloga zlikovca? Šta ako neko ko ima rendgenski vid, neprobojnu kožu, moć letenja, želi da bude... kantri pevač? I to ne baš dobar?

Život nas je naučio: igrate sa kartama koje su vam podelili. Tako vam je kako vam je.

Pa onda rešite, ako već nemate heroja koji će vas juriti, možda da napravite jednog? A šta ako on, opet, ne želi da bude heroj? Sa svim tim moćima, lakše je pljačkati banke i ulivati strah u kosti nego baktati se sa pravdom.

I možda, možda konačno dobijete priliku da budete ono što ste na samom pročetku želeli. Da budete pozitivac.

Crtani filmovi nas već godinama iznenađuju i redovno obraduju pričama za kojim toliko čeznemo u filmovima ali ih uporno ne dobijamo. I ne mora svaki crtani da bude sarkastičan i morbidan kao South Park da bi ga gledali i voleli. Jasno, svakom giku će Megaum biti draži jer poznaje reference na koje se uporno puca u filmu. Biće im jasne aluzije na Leksa Lutora, Supermena i još mnogo toga. No, svakome ko ne prepozna ništa od toga, uživanje neće biti ništa manje. Takođe, Megamind možete da gledate i ako imate sedam ili, ovaj, nešto više godina. Pa onda vidite na čijoj ste strani: zlikovca ili pozitivca. Kao što rekosmo, u životu su stvari retko crno-bele.